Родитељски кутак

Кликни безбедно - сигурност Вашег детета на интернету

Погледајте, истражите, размислите - зашто Ваше дете толико воли да буде на нету? Да ли је тамо сигурно? Које га опасности вребају?

Малтретирање у виртуелном свету

Малтретирање није више појава коју можемо срести само у стварном свету. Нови видови комуникације донели су својим корисницима бројне предности: једноставнију комуникацију са пријатељима који не живе у истом месту, брзо и лако долажење до информација, прилику за квалитетну и јефтину забаву. Нажалост, у онлајн свет преселило се и малтретирање, које се некада најчешће одвијало у школском ходнику, у учионици, на игралишту, а које је попримило нове облике у оквирима виртуелног света.

Пуно је покушаја да се прецизно дефинише малтретирање у виртуелном свету , али се сви слажу у томе да се малтретирањем у виртуелном свету сматра намерно, понављано и непријатељско понашање једне или више особа усмерено на наношење штете другоме, а кроз употребу интернета, интерактивних технологија или мобилних телефона.

Како се дешава?

Упорно слање порука електронске поште или текстуалних порука којима се узнемирава неко ко је изјавио да више не жели никакав даљи контакт са особом која их шаље, надевање погрдних имена, исмевање у онлајн причаоницама (chat rooms на енглеском) и на интернет форумима, објављивање лажних оптужби и гласина на рачун неке особе на профилима друштвених мрежа, представља само неке од типичних облика малтретирања у виртуелном свету.

Иако се малтретирањем у виртуелном свету не може физички повредити друга особа, последице оваквог понашања могу да буду изузетно озбиљне. Управо због тога што постоји могућност да се малтретирање одвија непрестано, 24 часа и свих 7 дана у недељи, изван школе и од стране непознатих људи, жртви је веома тешко да побегне од ове врсте малтретирања, због чега се понекад може осећати веома изоловано, усамљено, тужно, уплашено, рањиво, фрустрирано. Ова осећања се често крију и трају дужи период времена и у понеком случају могу завршити самоповређивањем или самоубиством.

Малтретирање путем интернета није нешто што се дешава и у чему учествују само деца и млади – иако се такво понашање дефинише на исти начин и у случајевима када су насилници или жртве одрасле особе, када су у малтретирање преко интернета укључени одрасли, најчешће је реч о виртуелном ухођењу и прогањању или уопштено, узнемиравању у виртуелном свету.

http://www.mpn.gov.rs/grupa-za-prevenciju-nasilja/

http://kliknibezbedno.rs/sr/naslovna.1.1.html

Поштовани родитељи,

обавештавамо вас да је отворена 

Инфо-линија за родитеље – подршка инклузивном образовању.

Инфо-линија ће бити активна радним данима од 12:00 до 19:00 часова на тел. број 0800-100-121.

На телефонске позиве родитеља одговараће стручњаци из организације Иницијатива за инклузију ВеликиМали одговараће на телефонске позиве родитеља и пружати информације о:

·         законским и подзаконским актима која подржавају инклузивно образовање и социјалну инклузију;

·         мерама и активностима које треба да обезбеде квалитетно образовање и васпитање деце/ученика;

·         мерама додатне подршке за децу/ученике и породицу и начинима за њихово остваривање;

·         корисној литератури о инклузивном образовању и примерима добре праксе.

Више информација на: http://www.mpn.gov.rs/info-linija-za-roditelje-podrska-inkluzivnom-obrazovanju/

Поремећаји у учењу настају због недостатка физичке активности код деце

По новим истраживањима, поремећаји у учењу, који се јављају већ у другом и трећем разреду основне школе, настају услед недостатка појединих активности у најранијем детињству. Обично су у питању заборављене игре – као што су скакање, ротација, а касније кликери, ластиш, жмурке, итд.

 

Шта се дешава до узраста од седам година?

– У предшколском периоду, брзина и број стварања веза (синапси) између неурона је неупоредиво већи него после седме године. Унутар мозга се одиграва борба за доминацију међу неуронима, стварају се нове везе између активних неурона и нови командни путеви. Подстиче се развој важних центара у мозгу, формира се читава мрежа нових путева. Неактивни неурони одумиру, а неактивни путеви се губе. У тој стимулацији неурона је одговор на питање хоће ли дете досегнути своје биолошке потенцијале или не.

На шта родитељи треба да обрате пажњу?

Многи родитељи, не знајући, дозвољавањем појединих активности онемогућавају правилан развој своје деце. Претерано гледање телевизије, играње видео игрица, недостатак графомоторичких активности, физичка неактивност – оштећују и смањују развој појединих биолошких потенцијала. Чињеница је да је овај период, који представља основу од које ће зависити будући развој интелектуалних способности сваког детета, још увек слабо истражено подручје. Родитељи нехотице раде погрешне ствари, не знајући како да на оптималан начин стимулишу дечји развој. Често сам имао прилику да слушам родитеље који су, у жељи да заштите дете, бранили скакање по кревету, окретање у круг, куповали патике са «чичком» да се дете не оптерећује везивањем пертли – и тако спречавали неке изузетно корисне активности. 

Колико времена би, по вашем мишљењу, дете требало да бууде испред телевизора или комјутера?

– Мој савет је да до седме године дете гледа едукативне емисије на телевизији и цртане филмове – један до два сата највише, а да на компјутеру проводи око пола сата до сат времена дневно. Али, и то је много ако дете у остатку дана нема компензаторних активности о којима предајемо на семинарима – моторичке и графомоторичке вежбе, развој асоцијативног размишљања.

Шта треба чинити да би деца достигла комплетне биолошке потенцијале?

– Зависи од узраста. За млађи предшколски узраст треба организовати време тако да су деца што више у природи, у играма лоптом, вијачом, ластишем. Потребно је што више игара са ротацијом око своје осе, вежбе равнотеже, трчање, прескакање, провлачење. Деца веома рано показују способност препознавања сложених апстрактних симбола (марке аутомобила, заставе земаља…), али ту способност треба даље развијати кроз игре меморије, слагалице (пазл) и слично.

Како дефинишете даровиту децу?

– Висока интелигенција је само један од предуслова да би неко спадао у групу даровитих. Потребно је да има још неколико значајних карактеристика, као што су:

– рано коришћење широког речника
– спретност у језику, коришћење фраза и целих реченица у врло раним годинама
– општа запажања
– интерес према књигама, касније према атласима и енциклопедијама
– рани интерес за датуме и часовник
– способност концентрације
– рано откривање узрока и последица (што их чини емотивно осетљивијим)

Ранко Рајовић, лекар специјалиста, рођен је 1964. године у Београду. Оснивач је МЕНСЕ Југославије – данас Србије и Одсека за даровите – Никола Тесла центар. Члан је Борда директора светске МЕНСЕ и члан Комитета светске МЕНСЕ за даровиту децу

 Ранко Рајовић, лекар специјалиста, рођен је 1964. године у Београду. Оснивач је МЕНСЕ Југославије – данас Србије и Одсека за даровите – Никола Тесла центар. Члан је Борда директора светске МЕНСЕ и члан Комитета светске МЕНСЕ за даровиту децу

извор:  http://www.najboljamamanasvetu.com

Покушали сте да натерате дете да учи, али и даље нема резултата, ево неколико савета…

 

Дете и школа
Да ли сте забринути зато што ваше дете воли све осим учења? Потребно је да будете стрпљиви и усмерите дете на прави пут. Ево и шта вам може помоћи у томе.

Познавање интереса деце
Родитељи морају бити отворени према интересима своје деце. Уколико је то певање, играње, решавање загонетки или спорт, подржите их у томе и подстакните да прикупе више информација из те области. Учење о ономе шта их интересује, може да подстакне и учење уопште.


Читајте са њима
Уколико ваше дете читање или учење сматра досадним, покушајте да читате и учите заједно. Смењујте се у читању и након сваког поглавља или лекције, сумирајте шта сте прочитали.

Креативан приступ
Креативност, учење може учинити интересантнијим. Уколико вашу децу интересује наука, направите заједно макете планета или изведите неке експерименте. Уколико воле уметност, водите их у музеје или позоришта.

Игре за размишљање
Асцијације, шах, судоку или загонетке су игре у којима ће ваше дете морати да размишља.

Прославите сваки успех
Децу ће веома усрећити уколико прославите чак и најмањи њихов успех. Наградите их за добар успех у школи и то им може бити велики подстицај да тако и наставе.  

извор: зелена учионица

 

 

Полазак детета у школу

 

 

Да ли сте се припремили?

Већ за десетак дана, у септембру ваше дете полази у школу. Полазак детета у први разред озбиљна је провера не само детета већ и  родитеља, провера да ли су родитељи правилно васпитали своје дете, да ли су га добро припремили за школу. Полазак у школу може за дете да буде јако стресан. Количина стреса и време потребно да се дете прилагоди у новој средини може се значајно смањити ако родитељи на одговарајући, правилан начин припреме дете. Уколико дете иде у вртић неопходна је сарадња родитеља и предшколских васпитача, како би се олакшао прелазак детета из вртића у школу.
Полазак у школу је заиста значајан доживљај за дете. Од првог утиска детета у школи зависи успешност његовог целокупног даљњег школовања, па се може сматрати и пресудним тренутком за цели живот детета. Поласком детета у школу, круг око њега се шири и игра престаје, а учење полако постаје његова основна активност. Дете ће напредовати у школи и лепо ће се осећати у друштву својих вршњака ако код детета формирамо позитиван однос према школи, обавезама које га чекају, учитељици, пријатељима…

Шта је важно код припреме детета за школу?

☺ Дете се мора припремити психички и физички – дете мора да достигне одређени ниво сазнајног, емотивног и социјалног развоја, мора да има развијене одређене културно хигијенске и радне навике како би могло да обавља задатке које му школа поставља.
☺ Развијте позитивне ставове детета према школи и учитељу – то значи да никада нећете дете плашити школом нити му претити његовом учитељицом или учитељем. О школи причајте као о месту на коме ће дете пуно научити, постати паметније, радити занимљиве ствари. Немојте градити слику идеалног учитеља већ слику реалног човека који помаже деци да науче многе занимљиве ствари.

☺ Научите дете на упоређивање и процењивање – дете морате упознати да ће га у школи оцењивати и упоређивати с другом децом, оно не сме ни да помисли да ће његова успешност утицати на вашу љубав према њему. Навикните дете на ситуације процењивања. Упоређујте га повремено с другом децом (да је неко дете веће од њега, неко теже или лакше) али му притом увек покажите да највише волите њега.
☺ Развијте радне навике детета у извршавању школских обавеза 

      Одредите детету простор за рад и учење – врло је важно да дете има време и простор за рад, на коме ће моћи у миру да учи и пише своје задатке. Важно је да то буде увек исто време, да га дете доживи као свој простор за рад, да на њему нема пуно садржаја који ће одвлачити његову пажњу.

 Привикните дете да седи док ради

Научите дете на рад на папиру


☺ На време и у доброј атмосфери извршите техничке припреме

•    На  време обавестите дете о свим променама које следе: да ће остајати само у кући, да ће се само кретати улицама и објасните му како, да ће се само облачити за школу, да мора само контролисати извршење неких хигијенских навика и слично.
•    Упознајте га с особама које ће о њему бринути за време вашег одсуства.
•    На време и у доброј атмосфери набавите потребан прибор и одећу за школу – нека дете учествује у куповини, заједно с дететом уписујте име на књиге и свеске. Укључите дете у све активности.
•    Увежбајте с дететом пут до школе.
•    Научите дете да зна своју адресу становања, да зна где му родитељи раде и да зна бројеве телефона родитеља. Дајте му мали  адресар у којем ће те све важне информације написати.
•    Пажљиво планирајте годишњи одмор – оставите себи дане које ћете посветити праћењу детета у школу и дочекивању после школе.  

  Савети родитељима

☼ разговарајте о свим дилемама које имате у вези са преласком детета из вртића у школу с особљем његовог сада већ скоро бившег вртића,
☼ ако се бојите да ваше дете није припремљено за школу, разговарајте с васпитачима о томе,
☼ посетите будуће учитељицу или учитеља, испричајте нешто о свом детету и програму вртића у који иде,
☼ сазнајте шта се очекује од деце у првом разреду, разговарајте с дететом о разлици између вртића и школе,
☼  подстакните дете да се осећа поносним што креће у школу,
☼  реците детету да ћете му помоћи у извршавању задатака и да имате поверења у његове способности,
☼  присуствујте сваком припремном родитељском састанку,
☼  ако желите активно да се укључите у програм школе, понудите свој волонтерски рад,
☼  оснујте, или се придружите, групи родитеља за помоћ у школи; разговарајте са директором школе,
☼  састаните се с родитељима чија су деца ишла у исти вртић у школи,
☼  побрините се да учитељ добије процене развоја вашег детета из вртића како би имао што бољу слику о њему,
☼ негујте код детета позитиван став о поласку у школу, о учењу и стицању нових знања и вештина,
☼ негујте и развијајте  код детета самопоуздање.

Како ублажити прелазак из вртића у школу? 

Како да се ублажи овај прелаз, да постане безболнији? Како да се дете припреми за захтеве школе? Школа захтева од детета развијену пажњу, запажање, памћење, досетљивост. У школи мора да се прилагођава једноставним (у почетку за дете тешким) правилима понашања и рада: дете мора бити пажљиво на часу, мора се навићи на уздржаност, концентрацију. Како да припремимо будућег ђака за ове нове захтеве? То се најбоље постиже управо кроз игру. Помоћу игре се могу неприметно развијати пажња и памћење, опажање. Кроз игру се развија способност детета да слуша и да чује шта говори учитељица/учитељ, да гледа и види што он/она показује.
О томе специјалиста за дечију психологију Елконин каже: „Дете је тешко присилити да мирно седи за столом, да не смета другима. Његову пажњу сваког тренутка нешто одвлачи, оно поставља питања и радознало је. Али ако у игри треба мирно да седи, оно то чини без великог напора. Ово се може објаснити тиме што му у игри правило није наметнуто, то је његово правило…”

Ево неколико игара за децу и родитеље!

Игре за развијање пажње
Допуни реч   Игра састављања речи на слогове припрема дете за наставу читања и писања. За ову игру дете треба прво да увежба изговор речи по слоговима на свом имену : Ма –ја, Ми- ћа, а затим на лакшим речима: ма –ма, ба – ка, во – да...
Ова игра се одвија уз добацивање лоптице.  Родитељ каже један или два слога и баци лопту детету. Дете треба да заврши реч и да само, пошто каже слог, баци лопту даље.
Ето једног од начина да се родитељи укључе и буду водитељи свом детету у процесу учења.
 

Препознај по звуку
Није лако научити децу да увек слушају и чују. За ово су потребна честа и систематска вежбања. За време шетњи скрећите пажњу детета на разноврсност звукова у парку, зоо-врту, природи, граду и најзад, у свом стану. На овај начин ће дете научити да ослушкује и анализира звукове.
 

Искористите сваки тренутак
Дете је већ много пута разгледало илустрације у сликовницама, енциклопедијама и књигама и описивало шта је на њима приказано. У овој игри за разгледање непознате слике даје се пола минута и у току времена слика се једном – двапут на кратко покрива. Задатак  детета је да опише шта је на слици видело. На тај начин развијамо дететову пажњу, његов речник и логичко закључивање.

Игра за развој моћи опажања
 

Омиљене разгледнице
Игре са сликама, разгледницама подстичу развој пажње, памћења, запажања. Разгледнице се рашире по столу. Задатак детета је да што пре и брже одговори на питања. Питања се, наравно постављају у зависности од садржаја разгледнице, постепено све тежа и тежа.
На пример, на којој разгледници има више црвене или плаве боје, на којој више људи, биљака или животиња, где је приказан рад, игра, спорт. Такође и да објасни зашто тако мисли?

Како до квалитетног учења

☺ Учити је лакше ако дете има самоиницијативу – вољу и поверење у себе „ја то могу, ја то хоћу, ја то желим”.
☺  Интерес за учење развија се: постављањем јасног циља учења, проналажењем смисла у учењу и понављањем претходних знања.
☺  Научити дете да користи правило „Шта можеш данас не остављај за сутра”.
☺  Да би дете научило ново, треба да понови старо.
☺  Учити треба из више извора, књига, филмова за децу, позоришних представа, животних ситуација…
☺ Учење треба да буде активно – постављање питања пре и после учења, понављања градива...
☺ Понављање и проверавање наученог уз помоћ и без литературе развија сигурност у сопствно знање.
Родитељи би требало да преузму улогу ненаметљивог вође у процесу учења свог детета, само ће тако учење постати задовољство а не напор за дете и за самог родитеља.
Уколико до сада нисте ништа посебно радили на припреми свог детета за полазак у школу, немојте се осећати кривим, јер пуно тога се може научити у пар недеља пред полазак у школу. Покушајте то да схватите као ваш “домаћи задатак”. Само напред! Али никако немојте извршавање тог задатка да остављате за прве дане школе, тада га његов вођа у учењу чека испред табле!

Осмаци брзоплето бирају

Родитељи у недоумици да ли да се мешају деци у избор нове школе. Помоћ старијих је неопходна због важне одлуке која одређује њихову будућност

Нe знам којим послом ћу се бавити у будућности, зато ћу конкурисати за гимназију, каже Љиљана В, донедавно ученица Основне школе “Марија Бурсаћ” у Београду. Њена вршњакиња Љубица М. има и дилему више. Осим што конкурише за гимназију јер не зна чиме ће се бавити у будућности, још је несигурна за који смер да се определи. Хтела је, каже, друштвени, али пошто две њене другарице хоће природни, и она ће, вели, покушати тамо.

Суочени са једном од важнијих животних одлука и прекретница, готово исте недоумице и страхове као Љиљана и Љубица има већина осмака широм Србије. И не само они, него и њихови родитељи. Штавише, родитељи уз све стрепње због уписа у средње школе имају и бригу више – да ли да се мешају у одлуке и избор своје деце и у којој мери.

- Родитељи треба да помогну детету при доношењу прве самосталне одлуке која креира њихову будућност – каже Вишња Хелајзен, психолог Саветовалишта “Ваш путоказ” у Београду. – Најпре тако што ће покушати да разумеју њихове жељене изборе за упис у одређене школе. Потом је неопходно и да провере да ли је тај избор прави, разговарајући са наставницима и психологом у школи. Уколико и даље постоји сумња да тај избор није прави, треба се обратити стручњацима за професионалну оријентацију односно психолозима који се баве том облашћу.

Наша саговорница наглашава да јој је вишедеценијско искуство рада са осмацима показало да у већини случајева нису довољно зрели при избору школе и занимања односно да не могу адекватно да одлучују о упису у одговајуће средње школе. Разлози су, како каже, недовољно информисање о постојећем школском систему и шта он све нуди. Осим тога, недовољно познају и сопствене капацитете да би могли да постигну одговарајуће резултате у жељеној школи.

- Не постоји најбољи избор деце за неко занимање, већ обрнуто, постоји најбољи избор занимања за свако дете. Зато постоје тестови помоћу којих може да се сазна који је најбољи професионални избор ученика у односу на сопствена интересовања и способности – каже Хелајзенова.

Подсећа, такође, да психолози то раде већ деценијама у оквиру система запошљавања у Србији или у приватној пракси ако имају сертификовану лиценцу стручњака за ту област.

- Увек постоји могућност погрешног избора, пре свега због недовољног познавања сопственог потенцијала за стицање и примену знања из изабране области. Јер, осмаци често недовољно добро и непромишљено бирају средњу школу – поручује Хелајзенова.

Алтернативни или избор “под Б”, по речима наше саговорнице, осмацима је неопходан.

Аутор: Јелена Матијевић

Извор: novosti.rs

Матуранти, дан пред испит немојте да учите

Ученици осмих разреда у петак су завршили са редовном наставом, а од понедељка је кренула припремна настава за све предмете које полажу на завршном испиту. Важно је да ученици долазе на ове организоване часове и да их искористе за понављање градива на систематизован начин учења вођен од њихових наставника, који имају увид у њихова постигнућа и пропусте у знању. Заједничко проведено време у активностима учења је добра прилика и за друге вршњачке активности, али да поделе своје бриге, страхове, очекивања, планове.



Треба истаћи да припреме за овај испит на одређен начин трају од уписа у основну школу и почетка усвајања писмености, знања и вештина из различитих области, радних навика, вредности и свега што обележава њихово одрастање уз подршку различитих одраслих особа.
У осмом разреду се све активности учења појачавају. Градиво осмог разреда је углавном систематизација њихових стечених знања. Већина нових садржаја које уче у различитим областима имају функцију да повежу раније стечена знања. Током школске године су предметни наставници имали часове припреме кроз додатне и допунске часове или кроз посебно организоване часове у оквиру својих предмета. Чешће су примењивани тестови знања као облик провере наученог градива. Одржани су пробни испити, који су ученике увели у процедуру полагања завршног испита, тако да ће им све бити познато код полагања матуре. Анализом постигнућа на тестовима наставници, ученици и родитељи су могли да увиде где постоје пропусти у стеченом знању и где се треба више ангажовати.
Важно је осврнути се на протекле активности учења и припремања, јер је то процес који дуго траје и у који су сви уложили доста времена и напора. Ако сматрамо да учење траје неколико задњих седмица или да тек треба да почне, страхови и паника и немогућност доброг организовања времена значајно смањују капацитете учења. Овај наредни период до завршног испита треба да буде добро временски структуриран, са планом учења и других активности. Јасно дефинисане паузе и планирано време за различите активности у породици и са вршњацима доприноси квалитетнијем учењу и памћeњу обнављаног или наученог градива. У овом периоду не треба одустати од различитих активности у које су ученици били укључени током школске године. Већи део времена у учењу треба да буде посвећен понављању градива и решавају различитих задатака. Понављање градива читањем садржаја ствара утисак доброг знања. Ученику је све препознатљиво и изгледа му да је добро савладао све што је потребно. Понављање без гледања у уџбеник и решавање задатака представља заокруживање процеса учења. Добро је да извлаче кључне чињенице и информације и да их користе код утврђивања градива.

Последњи дан пред испит не треба учити

Довољно је да деца прелиставају уџбенике, свеске и да обрате пажњу на наслове, слике, илустрације или на кључне појмове код делове градива код којих су имали проблема да их усвоје. Вече пред полагање испита треба да припреме своје ђачке књижице са фотографијом и прибор који им треба за наставни предмет који ће полагати, како то не би ујутро стварало непотребну нервозу или панику.
Пред полагање треба да узму лаганији доручак и на време да крену у школу. Окупљање у школском дворишту и међусобна размена доприноси смањењу треме, која је природна у оваквим ситуацијама и која може да допринесе квалитетнијој концентрацији на самом испиту. Разредне старешине, наставници који тог дана немају обавезе у другим школама, стручни сарадници, директор школе имају своју улогу у оваквим тренуцима. Сви су они били део школског живота ученика и то треба да буду и тог дана. Често је довољно да их ученици виде и да су присутни. Понекад постоји потреба да попричају о неким мање или важним стварима или да дају нека упутства или да провере да ли су ученици понели све што им је потребно или само да буду са њима. Има родитеља који настоје да до последњег тренутка буду са својом децом. На тај начин их издвајају од вршњака и психолошког оквира који деци даје сигурност.
На самом испиту, након уласка у просторије у којима ће полагати испит, ученици треба да прате упутства која им дају дежурни наставници, а који долазе из других школа. Кад добију тестове, прво треба да прочитају сва питања, затим да почну са одговарањем. Са одговорима се креће од оних питања за која су одмах сигурни да знају одговор, а затим прелази на питања за која су мање сигурни. Тако смањују почетну трему и постижу бољу концентрацију. Питања треба пажљиво прочитати. Најчешће грешке се праве баш због брзог читања, што отежава препознавање или уочавање задатка. Ово је посебно важно код дужих текстова, у којима је најчешће садржан и одговор. Кад се заврши са тестом, треба још једном пажљиво прегледати тест и проверити шта је све урађено. Зна да се догоди да ученик прескочи целу страну или нека питања, да је знао одговор. Не треба журити са попуњавањем одговора. Тестови су израђени тако да сви имају довољно времена да га ураде. Велики број ученика одговара прво графитном оловком, па онда подебљава хемијском. Одговори који су нису написани хемијском оловком се не признају и то треба преконтролисати. Ученици треба да напишу одговоре у предвиђеним местима у тесту, посебно кад је математика у питању. Дешава се да ученици превиде да коначан одговор напишу на месту које се захтева.
Школе обично припреме воду и чоколадице за ученике. Ако нису сигурни да их то чека у школи, треба да понесу са собом, да имају освежење. И на крају у овом периоду има доста нервозе и напетости, сви су појачано осетљиви, може доћи до различитих непријатних ситуација. Треба помоћи себи и детету да се кроз овај период прође са што мање трзавица и доста подршке, која може да се исказује на различите начине.

Извор: Данас


Да ли ће Ваше дете имати радне навике или не?

Једно од најчешћих питања родитеља је како навести (сада већ довољно одрасло) дете да коначно преузме одговорност за кућне послове и постане самосталније.



Многим родитељима је већ доста 15-годишњака који не знају да поспреме кревет, који не перу судове, који не позајмљују сами књиге из библиотеке за лектиру већ чекају да све то обаве њихови родитељи. Родитељи, сада већ средовечни људи, који су све то чинили у тих 15 година сада желе мало одмора и времена за себе и сматрају да је ред да њихова деца преузму на себе испуњавање обавеза и одговорност. Али, питање је како?

Не постоји универзални рецепт
Иако би било идеално да доласком код стручњака добијемо рецепт након чије примене ствари функционишу без проблема, то је готово немогуће. Тај „како“ не стане у један савет и једну пилулу коју је довољно једном попити да би дошло до промене. Тај „како“ се гради годинама, много пре него што до проблема уопште дође.
Ако сте икада покушали да промените неку своју навику која постоји већ годинама, сигурно сте приметили да то баш и није једноставно. Ако већ годинама имамо обичај да попијемо кафу пре доручка, требаће нам неко време да се навикнемо на промену где ћемо прво доручковати а тек затим попити каву. Није немогуће, али исто тако је и прилично нереално очекивати да ћемо након првог пута одмах усвојити нови образац.

Навике се усвајају од најранијих година
Из навике радимо много ствари: закључавамо врата по изласку из стана, палимо светла на аутомобилу, затварамо воду када оперемо руке… Али исто тако навика је и поспремити тањир за собом, опрати посуђе, наместити кревет, бринути о својим обавезама. Навика која се усваја од најранијих дана. Како то да онда немају сви 15-годишњаци те навике? Одговор на то питање крију родитељи који тих 15 година све чине уместо деце.
То је разумљиво ако су у питању родитељи који су сами имали тешко детињство и строге родитеље и који су желели да своју децу ослободе обавеза и допусте им да уживају, што они никада нису могли. Разумљиво је ако су у питању родитељи у процесу развода брака или самохрани родитељи који покушавају да смање стрес код дететаи притом чине све како би оно било срећно. Међутим, ако дете годинама није имало обавезе, ако никада није морало да поспреми кревет, опере судове или позајми књигу за лектиру (независно од разлога), зашто би оно одједном то хтело (или умело) касније? Са сигурношћу се може рећи да се ниједно дете неће самоиницијативно ухватити посла у старијем узрасту ако до тада није стекло радне навике и ако су до тада родитељи све радили уместо њега. Године саме по себи не значе ништа ако током њих нисмо ништа научили. Другим речима, саме године не гарантују да ће на пример 20-годишњак знати да опере посуђе а 10-годишњак неће. То зависи од његовог претходног искуства искуства и става родитеља.
Наведите дете да од малена опонаша оно што и ви радите – дајте му минијатурну верзију метле или да слаже мајице у ормар. Уме ли дете од три године да помете под? Не. Је ли то исто дете добро сложило посуђе у машину за прање? Није. Јесу ли мајице у ормару биле добро сложене? Нису. Али то и није поента. Циљ родитеља није да дете одради посао уместо њега; циљ је да дете путем игре и дружење стекне радне навике које није могуће усадити на брзину и одједном. За то је потребан добар пример одраслих, и време.

Никада није касно
Никада није прерано (а ни прекасно) да се бавимо дететом и научимо га све свему што желимо да усвоји. Док ће нам у млађем узрасту бити једноставније (дете ће вероватно са задовољством и поносом учити како се слаже кревет и радовати се малим ритуалима чишћења, кувања и слично), у старијем узрасту се ствари мало компликују. Да би подстакли адолесцента да се осамостали, потребно је ослушкивати шта је њему важно, какав је његов темпо. На пример, ако знамо да је наше дете врло мотивисано да се једног дана одсели од нас, тада му и обавезе као што су кување и поспремање можемо представити као нешто у чему ће једног дана уживати у сопственом дому. Даље, чишћење може да буде и забавно ако дозволимо нашем адолесценту да појача музику и усисава у ритму омиљене песме. Наравно да се ствари неће променити преко ноћи и да их неће прихватити с одушевљењем – али, ништа се не усваја преко ноћи.
Не постоје грешке – само у повратне информације које добијамо од околине. Искористите своју децу и њихове године као повратну информацију која ће им дати одговор на питање на који начин не треба поступати даље.

Извор: detinjarije.com


Научите дете да се носи са поразом

Потпуно је нормално да дете буде разочарано када доживи пораз у нечему за шта је напорно радило, као што је изгубљена утакмица за коју је тренирало, али је важно да га научите да прихвати пораз, без осећања огорчености или смањеног самопоштовања. Дете, које не научи да добро прихвата пораз, имаће проблема у успостављању пријатељстава и фрустрирано због неуспеха. Ево неких начина на које можете ублажити неуспех.

 

Играјте на карту емпатије код детета
У овом узрасту дете почиње да развија способност да се постави на туђе место. Сада може да разуме да може да повреди осећања деце са којима се играла, уколико се љути када не побеђује. Питајте дете како би се осећало ако би се неко љутио када оно уради нешто због чега је поносно. Објасните детету да је у реду да буде тужно зато што је изгубило, али да треба да покуша да не повређује друге због тога.

Играјте тимске игре
Игре, које нису такмичарског дуга, елиминишу победу и пораз као категорију и помажу детету да учи како да постане тимски играч. Покушајте да се играте добацивањем балона или нешто слично. Како деца одрастају мораће да играју у тиму и постижу заједнички циљ, а тимске игре су одличан почетак за навикавање на то.

Ставите нагласак на напор, вештину и забаву
Објасните детету да није битно да ли побеђује или губи, већ је битно како игра. Ваш посао је да доведете дете до тога да ово схвати. Када се игра са другом децом немојте питати дете да ли је победило, већ га питајте да ли се лепо провело. Похвалите га за све што уради добро, без обзира колико то мало било. Што више дете усмерите да размишља о томе како да развија своје способности, без обзира на резултат, то ће победа бити мање важна.
Учите дете како да добро побеђује и добро губи. Покажите му шта значи бити добар победник и добар губитник. Реците му да се победници не хвале около својом победом и не ругају се способностима оних који су изгубили.
Делује тешко, али дете никада неће овладати овом вештином уколико не вежба. Најважније од свега је да не дозволите да вас дете не види да лоше подносите када изгубите. Увек честитајте победнику.
Ако дете редовно лоше подноси пораз, можда ћете морати да га у потпуности повучете из такмичарског играња. Усмерите га на друге области у којима ће се осећати добро. Учите дете да су грешке у реду и немојте да реагујете грубо када погреши. На пример, уместо да се љутите због лоше оцене у школи, попричајте са дететом и размотрите са њим како би могло да поправи оцену. Временом ћете видети напредак.

Извор:http://superdete.com/ преко http://zelenaucionica.com

Несташна деца расту у интелигентне људе

Последњих година у Србији је све више деце с поремећајима у учењу. Председник Комитета светске Менсе за даровиту децу др Ранко Рајовић саветује родитељима да својим малишанима не забрањују да скачу по креветима, барама, да се преврћу, јер је доказано да управо те инстинкивне игре утичу на развој мозга детета и интелигенције.

Најновији подаци из светске Менсе говоре да дете са мало физичке активности има смањене дубоке структуре мозга које учествују у когнитивним (сазнајним) процесима, рекао је Рајовић и саветовао да деца, посебно у предшколском узрасту до пете године, што више скачу, трче, бораве у парку, природи.


У Србији је све више малишана са поремећајима у учењу (дислексија, дисграфија) поремећајима говора, 90 одсто деце неправилно држи тело и нико не схвата да ће све то касније да утиче на њихове когнитивне способности, упозорио је Рајовић у изјави Тањугу.

Доказано да се 50 одсто синапси (функционална веза између нервних ћелија) развија до пете године, управо кроз активности и игру, која често смета родитељима, упозорио је он.

На пример, дете од две године често скаче по креветима, а то родитељи не дозвољавају, да не упропасти мадрац од 300, 400 евра. Или рецимо деца ходају по ниским оградама, банкинама, скачу по блату, врте се око себе, пењу се где год стигну, навео је он.

,,Пошто им не дамо то да раде, правимо нову грешку, јер деци дозвољавамо да неколико сати проведу уз компјутер”, упозорава Рајовић, један од аутора Менсиног “НТЦ система учења”, који је у употреби у неким нашим, али и страним школама и вртићима. 

У Србији 70 до 90 одсто деце у својој соби има ТВ, компјутер, видео игрице, а зна се да претерано гледање телевизије, играње видео игрица, може да оштети развој укупних способности детета, рекао је он.

Ако погледамо само видео игрице или седење поред рачунара, то може да буде веома штетно, јер, према најновијим подацима, деца у Србији дневно играју по три, четири сата видео игрице или су за компјутером, што аутоматски значи да се смањују поједине структре мозга и то не само синапсе у кори великог мозга, већ и дубоке структуре мозга, истакао је он.

Уколико дете које дневно проведе неколико сати гледајући ТВ, уз компјутер и видео игрице нема друге компензаторне активности (трчање, скакање, провлачење, боравак у природи…), онда готово сигурно улази у ризик за појаву неког од развојних поремећаја.

,,У суштини, све више је очигледан утицај спољашње средине и погрешне стимулације, па је обавеза свих нас који се бавимо овим проблемима – да едукујемо, пре свега, родитеље, а онда и васпитаче и учитеље”, сматра Рајовић.

У оквиру ,,НТЦ система учења” постоје семинари за васпитаче, учитеље, а укључени су и родитељи. Програм се примењује три године у Србији, а пре месец дана започета је и сарадња са УНИЦЕФ-ом.

У Европи, у 14 држава примењују НТЦ програм учења, који је у Србији акредитован у Заводу за унапређивање васпитања и образовања, а ради уз помоћ Савеза учитеља Србије и Друштва васпитача Војводине.

(извор:Танјуг)

Развијање логике и разумевања

Причу исписану речима дете може да прочита, а да при том није разумело смисао прочитаног.  Зато су приче у сликама идеалне за развијање вештине разумевања, логике и повезивања. Предност приче у сликама је што пружају одличан увид у структуру приче – шта се десило прво, у ком делу приче је заплет, преокрет и коначно где расплет.

извор:  http://zelenaucionica.com

Како научити децу да контролишу свој бес? Ова прича је врло поучна, прочитајте је, можда и вама помогне...

 извор: ,,Језичке школице'' 4, Креативни центар, преко detinjarije.com

Научите децу како да уче

 Ако дете само чита, а при томе не вежба и не примењује то знање, оно ће брзо нестати. Зато треба да прави белешке. Једно од правила успешног учења гласи: „Не окрећи страницу, а да ниста не прибележиш“.

Потребно је истаћи две важне ставке успешног учења. То су циљ или намера, и вежба.
Циљ учења је битан предуслов успешног учења и памћења, јер без њега учење би било сведено на гледање у књигу или домаћи задатак, као и опуштено читање које не осигурава упамћивање прочитаног. Активно учење и успешан рад се обезбеђује:

Читањем наглас Одговарањем на постављена питања на крају сваке лекције Препичавањем другима шта је научено Редовном израдом домаћих задатака Подвлачењем и записивањем важних начела Прављењем бележака

Ако дете само чита, а при томе не вежба и не примењује то знање, оно ће брзо нестати. Зато треба да прави белешке. Једно од правила успешног учења гласи: „Не окрећи страницу, а да ниста не прибележиш“.

Прављење белешки има неколико предости:
- Белешке постају извор мотивације, јер су оне конкретан производ који детету пружа осећање да је нешто постигло
- Оне су производ који родитељи могу да подстичу, прегледају и прате напредак
- Најважнија предност јесте што забелешке пружају увид у напредак који ученику омогућава да настави где је стао. Без навике бележења већина ђака ће почети тамо где је и раније започела учење.Са забелешкама знамо где смо стали и можемо да наставимо с новим градивом.
- Када дође време за понављање, градиво је сажето у белешке, мемо-картице, табелице и подсетнике који су гаранција да ће оно што је важно бити упамћено. Зато је учење озбиљан рад.
Када се приближи време контролног или писменог задатка или испитивања, дете које има навику бележења ће моћи да понавља градиво из сопствених сажетака. Успех је загаранован!
Уколико вас ђак страхује од теста, нека састави уз вашу помоћ сопствену верзију која би била што сличнија правој верзији. Уколико се ради о тесту са више понуђених опција, дете треба да пажљиво прочита и елиминише опције. Одбацивањем лоших опција усмерава се на добре и тиме повећава шансе да уочи минималне разлике у одговорима.

Важан је и дететов однос према наставнику. Добар однос поправља акивтно учење, а то ће поправити и оцене! Ученик утиче на наставников став, као и обрнуто. Ако може да бира, било би добро да седи што ближе табли и да гледа наставника у очи током предавања, што представља вештину активног слушања. Поред тога, да би слушање било активно, потребно је:
- Потпуно усредсредити пажњу на наставника
- Дати до знања наставнику да је дете разумело о чему он говори
- Поставити адекватна питања уколико је било нејасноћа.
- Постоји и искуствено учење.
„Искуство није оно што нам се догодило, већ оно ста урадимо са тим што нам се догодило“. Зашто је учење кроз искуство (активност) тако важно?
Зато што задржавамо:
- 10% онога што чујемо
- 15% онога што видимо
- 20% онога што чујемо и видимо
- 40% онога што продискутујемо
- 80% онога што искусимо директно, и
- 90% онога што желимо да научимо друге.

Покажите интересовање за школу и укажите где се та знања могу применити. Разговори родитеља и детета веома су корисни. Повежите градиво са применом у свакодневном животу.
Помозите свом детету да стекне предност тиме што ћете му показати како се активно учи. Предност коју ће осетити од активног учења одразиће се на позитивну самоперцепцију и самопоштовање, самопоуздање, добро позиционирање међу вршњацима и добар однос са наставницима.

Маријана Петровић, специјалиста мед. психологије
Извор: mojpedijatar.co.rs 
преко zelenaucionica.com

Десет корака до успешнијег читања

 Важност умећа читања позната је свима, па и малишанима који ову вештину још увек не поседују. Она утиче на сналажење у свакодневном животу , успех у образовању, а самим тим је везана и за емоционално задовољство.

 

Поласком у школу, врло брзо се прелази на писану реч и деца која имају потешкоћа у читању постају збуњена. Неуспех  у почетној фази читања, може довести да тога да дете касније у потпуности одбије да чита или то ради само под присилом. Родитељ, учитељ и стручни сарадник морали би препознати дете које има потешкоћа како би се што пре могло приступити решавању проблема.

Читање укључује повезивање многих вештина. Потешкоће у било ком подручју вештина везаних за читање могу проузроковати поремећаје у обради писане речи. Једно такво подручје вештина, развој језика, кључна је компонента читања. Истраживања су показала да су и говорење и слушање главни чиниоци који доприносе читању. Визуалне способности, покрети очима при праћењу слова и речи и повезивање значења део су читања. На умеће читања детета, свакако, утичу и когнитивне способности, као што су дуготрајно и краткотрајно памћење, асоцијативно учење, препознавање и исправљање грешака.
Јачањем језичких вештина детета, родитељ може повећати његово занимање за читање.

КОРАК 1.
У свакодневном говору користите разноврсни и богат речник који ће заинтересовати ваше дете и проширити његово познавање речи.

КОРАК 2.
Често читајте свом детету. 
Користите речи из приче коју читате да  поставите питање. Замолите дете да вам преприча оно што сте прочитали. Заједно смишљајте нове наслове. Ако је детету тешко да се присети свега што је прочитано, чешће прекидајте постављајући питања о прочитаном.

КОРАК 3.
Повремено прекините дете у читању и замолите га да покуша да погоди што се у причи даље дешава.

КОРАК 4.
Читајте с дететом исту причу неколико дана или чак недеља.
Након што добро утврдите причу, пређите на њену „уметничку“ обраду –  цртајте ликове, израђујте лутке, направите представу или скеч, слике о причи окачите на зид, или направите стрип тако да цртате слике редоследом догађаја из приче. Користите језик приче, понављајте кључне речи, разговарајте о свом пројекту.
 

КОРАК 5.
Повежите причу с догађајима из свакодневног живота.
На пример, док се облачите, упитајте дете: „Шта би Пепељуга данас обукла?” На овај начин пружате му прилику за креативну интеракцију с читалачким материјалом и развијате дубље разумевање садржаја приче.

КОРАК 6.
Играјте се гласовима.  Римујте речи из приче коју читате. 
Узмите занимљиве речи из приче и саставите попис. Играјте се с дететом тако да обоје покушавате запамтити речи редоследом којим су записане. Можете започети с једном речју, затим крените с две, три, и тако даље.

КОРАК 7.
Играјте се ,,шпијуна” тако да описујете предмет на одређеној страници приче и тражите од детета да погоди о ком је предмету реч,  а затим заједно пронађите ту реч на страници.
 

КОРАК 8.
Раставите једноставне речи на њихове најосновније гласове (на пример, реч „трава“ /т/р/а/ в /а/ ) затим упитајте дете: ,,Која је то реч?”

КОРАК 8.
Играјте игру слушања азбуке.
Поређајте слова азбуке изнад  дететовог радног простора, али тако да их може лако дохватити. Раставите реч на гласове и изговарајте глас по глас. Након што изговорите поједини глас, реците детету да узме слово које га представља. Затим изговорите све гласове заједно како би обликовали речи. Реч можете изговорити ви или ваше дете.

 

КОРАК 9.
Играјте се ,,низања” гласова.
Опет редом сложите слова азбуке изнад радног простора. Изговорите неки глас, дете узима узима то слово азбуке и при том  дода свој глас који, такође, узима ; нижете гласове док не добијете реч.

 

КОРАК 10.
Користите забавне материјале када с дететом играте игре читања.
Сликајте прстима, правите слова од различитих материјала и истовремено гласове/ слова која правите.

           
Изворни текст написала је Kandace Barnes, а чланак на енглеском језику је на  http://www.mind-steps.com/assessments/10TIPS.htm

ПРЕУЗЕТО: veseleklupe.wordpress.com

Како да убрзате развој говора Вашег малишана

Како да се обраћате детету, колико је битан контакт очима? Савете вам даје сарадница Школе родитељства Нада Лазић, логопед Тања Луковац.
1. Значајно поједноставите начин обраћања детету у виду једноставних и јасних налога.
  2. Успоставите директан контакт очима са дететом док му се обраћате.
  3. Додатно скрените пажњу детета уз помоћ усмереног говора при обраћању (можете имати микрофон-играчку), како бисте још више подстакли дете да се оглашава. Када чује свој глас брже ће стећи тзв. слушну повратну спрегу и доћи ће до бржег дозревања говорних центара у можданој кори.

4. Говорите веселим тоном, а можете и певушити. Остварите позитан емотивни однос и не заборавите да је темељ сваке добре стимулације дечја заинтересованост.
  5. Певајте детету познате песме, и после извесног броја понављања песмице, на крају прескочитие последњу реч или фразу и сачекајте. Дете ће највероватније предвидети крај и изговорити тражену реч или фразу. Када играте неку игру у којој користите исте речи, наглашавајте последњу реч, тако да дете зна да је она важна, на пример: „Еци, пеци, ПЕЦ”, или „Прирема, позор, САД!” или „Три, четири, САД!”. После неког периода, поновите игру и онда изоставите последњу реч, како би дете могло да доврши изговарање.
  6. Пожељно је да говор упућен детету буде пропраћен визуелном подршком – покретом, показивањем слике или предмета. У почетку користите покрет – гестове, да подржите то што говорите (покажете руком на одређени предмет који именујете у току игре). Деци са језичком незрелошћу, још је потребнији визуелни уз вербални подстрек. То обилато користите у смислу интеграције визуелних, аудитивних и кинестетичких стимулуса.
7. Када показујете неку слику, нпр. животиње, пропратите начином на који се животиње оглашавају: „мау!“, „ав, ав!“ или „брррм, брррм!“ уколико показујете слику аутомобила.
  8. Чешће понављајте исте слике, показујући те предмете у 3Д који су на сликама и поткрепите истим начином изговарања, како би се дете навикло на ову рутину, а затим изоставите реч и видите да ли ће је дете поновити уз презентовање дате слике.
  9. Како би се знање пренело и на остале животне ситуације (генерализовало) искористите сваку прилику да именујете ствари које дете користи, а има везе са претходно презентованим сликама (именица, глагола, придева, предлога…). Честим понављањем речи или фраза „уградићете” их у дневну рутину све док дете не почне да схвата оно што понавља и томе дâ значење.
  10. Уколико дете користи више појединачних речи, покушајте да их обогатите тако што ћете више користити придеве: „велика лопта“, „жута коцка“, „прљаве руке“. Такође, можете постављањем питања додати глаголе: „Шта ради бата, сека?“ На тај начин настају прве праве реченице: „Пије млеко“, „Једе кекс“…

Тања Луковац, логопед, сарадник ,,Школе родитељства Нада Лазић''

извор: http://zelenaucionica.com

Прилагођавање завршног испита као додатна подршка ученицима из осетљивих група 

Планирање, организовање и спровођење завршног испита на крају обавезног образовања према потребама ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом, ученика који имају специфичне тешкоће у учењу и ученика из социјално нестимулативних средина део је системских интервенција и мера Министарства просвете, науке и технолошког развоја у области осигурања доступности, праведности и квалитета у образовању. 

Шта кажу Закон и подзаконска акта

Према ставу 3. члана 82. Закона о основама система образовања и васпитања ученик са сметњама у развоју и инвалидитетом полаже завршни испит у складу са његовим моторичким и чулним могућностима, односно условима које захтева одређена врста инвалидитета.

Право на усклађивање услова и садржаја завршног испита остварују сви ученици којима се пружа додатна образовна подршка у смислу члана 2. Правилника о ближим упутствима за утврђивање права на индивидуални образовни план, његову примену и вредновање.

Смернице за планирање, организовање и спровођење завршног испита на крају обавезног образовања за ученике којима је потребна додатна образовна подршка дате су у Приручнику за спровођење завршног испита на крају обавезног образовања и васпитања у Прилогу 11.

Ко има потребу за прилагођавањем завршног испита

Различити су разлози због којих ученици имају потребу за додатном подршком у образовању. Од пре неколико година користи се класификација ОЕЦД-а која садржи три групе разлога: сметње у развоју и инвалидитет, специфичне тешкоће у учењу и живот у социјално нестимулативним условима.

А. У групу ученика са сметњама у развоју и инвалидитетом спадају они који могу да имају: телесни инвалидитет  (недостаци делова тела), моторичке сметње (отежано кретање и/или  коришћење  руку, потпуна немогућност ходања и/или коришћења руку), чулне сметње (значајна слабовидост и слепило, наглувост или глувоћа), сметње у интелектуалном функционисању,  комуникацијске  сметње (сметње из спектра аутизма и хиперактивност са дефицитом пажње) и вишеструке сметње.

Б. У групу ученика са специфичним тешкоћама у учењу спадају ученици који отежано овладавају вештином читања, писања или рачунања, иако притом немају тешкоће са чулима или  интелектуалним функционисањем. Поред њих, у ову групу спадају и ученици који тешкоће у учењу имају због проблема у понашању или проблема у емоционалном животу.

Ц. У групу ученика који тешкоће у учењу имају услед тога што живе и одрастају у социјално-економски нестимулативној средини спадају: деца из сиромашних породица, деца из планинских села, из изолованих неусловних насеља, деца улице, деца која дуже време бораве у болници или социјалној установи затвореног типа или живе и развијају се у средини, односно породици која се често сели и породици која не говори језиком на коме се одвија настава.     
                                                                                                                                                                           
Без обзира на то о којим околностима је реч, потреба за подршком код свих ових ученика може да буде трајна или привремена, може да се јави на почетку образовања или касније, може да се тиче ширег или ужег опсега образовних области и често може да обухвата и прилагођавање завршног испита. 

Шта је права сврха прилагођавања завршног испита

Искуство и истраживања показују да је образовање најмоћнији и једини целовит процес којим се подстиче развој сваког појединца. Да би остварило ту функцију, посебно у раном периоду, образовање треба да има за циљ да код ученика осигура задовољство од учења и да обезбеди склад емотивног и когнитивног искуства. Управљање образовањем треба да иде у правцу да се код ученика развија свест да може да учи као и осећање самопоштовања и задовољства захваљујући сазнањима која стиче. Када се тако приступа подучавању и учењу, остварује се непосредни утицај на повећање мотивације, а комбинација самопоштовања и мотивације кључна је за успешно учење.

Управо због тога, савремени концепт образовања остварује се кроз три циља: први циљ је повећање самопоуздања ученика, други циљ је обезбеђивање друштвене укључености ученика и трећи циљ је учење. Сва прилагођавања која се врше треба да буду у служби ова три циља. Остваривање трећег циља, учења, није могуће ако нису остварена оба претходна.

Када се јави недоумица како ученику коме је потребна додатна подршка прилагодити начин рада и садржај који се обрађује, прво о чему треба размишљати јесте да се ученику приђе на начин који ће подићи његово самопоуздање, уз постављање захтева на које може да одговори, а који су корак даље од претходно савладаних. Прилагођавање се осмишљава тако да ученику обезбеди потпуну укљученост у рад са осталим ученицима, односно, равноправно учешће у вршњачкој групи. И најзад, одређују се и прате знања и вештине којима ученик треба да овлада.

Образовни системи треба да се развијају тако да могу да остваре ове циљеве. Следећи тај правац, постаће системи који су истовремено делотворни за све ученике и делотворни за сваког ученика појединачно.

Шта све може да се прилагођава у образовању и са којим циљем

Усклађивањем завршног испита, као и претходног тока образовања, потребама ученика из осетљивих група, стварају се услови за учење и развој по којима су они изједначени са другим ученицима. Ученицима који имају потребу за додатном подршком, прилагођени завршни испит омогућава да у истој процедури као и сви други ученици заврше основно образовање и добију „улазницу“ за следећи, средњошколски ниво образовања. За образовни систем, прилагођени завршни испит је доследно остваривање принципа доступности, праведности и квалитетног образовања за све.

Смернице за прикупљање примера добре праксе прилагођавања завршног испита можете наћи овде.

Пример добре праксе можете наћи овде.

Преузето са сајта Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања

Драги родитељи,
Вероватно сте често забринути у вези са тим колико и на који начин Ваше дете проводи време на интернету. Скоро да нема детета које нема Фејсбук профил, често сурфују по разним сајтовима, а Ви немате увид у то како и колико Ваше дете проводи време уз интернет. 

На следећем сајту КЛИКНИ БЕЗБЕДНО можете се упутити на шта треба да обратите пажњу. Овде можете наћи  и информације о томе како можете заштитити своје дете док је на интернету.

УКЉУЧИТЕ СЕ И ВИ, НЕ ПРЕПУШТАЈТЕ ДЕТИЊСТВО СВОГ ДЕТЕТА ДРУГИМА!

КЛИКНИ БЕЗБЕДНО

ШТА ЈЕ НАСИЛНО ПОНАШАЊЕ?

Већина деце у свом одрастању има периоде агресивности, испољенe кроз протествовање, викање, ударање, лупање, вређање, свађање са свима, а највише са одраслима.  Својим понашањем деца знају да доведу родитеље до изненађења, чуђења, збуњености... То додатно отежава очекивање средине од родитеља да нешто предузму, заштите, уведу ред у понашање детета, једном речју да исконтролишу ситуацију. То код збуњених и затечених родитеља ствара напетост, узнемиреност, несигурност, чак и панику.

Шта да радите у таквим ситуацијама?

Често нема једноставног одговора. Стручњаци дају неколико савета:

1. Важно је да реагујете!

Увек и без одлагања реагујте на сва агресивна и насилна понашања, пре него што се„распламте“. Отворено поразговарајте са дететом.

2. Важно је да препознате насилно понашање!

3. Разликујте насилно понашање од агресивног!

а. Насилно понашање је„сваки облик понашања који има за циљ намерно повређивање или наношење бола  другоме“. Суштина насиља је намерно наношење било физичког било психичког бола другоме.

б. Агресивно понашање не мора бити везано за свесно, намерно повређивање другог. Може бити неконтролисана реакција или одбрана, често услед жеље да се заштите своја или туђа права, потребе или имовина.  Једна од карактеристика агресивних особа је импулсивност или мањак контроле понашања, тј. неразвијена способност самоконтроле.

Насиље је:

грубо  понашање, често врло агресивно, траје дуже време, осмишљено је свесном намером да се одређена особа или група повреди, да јој се нанесе психичка, физичка или материјална штета/бол. Понавља се на исти начин, има исти садржај, усмерено је на исти објекат, особу или групу. Изражена је уочљива несразмера моћи којом се дефинише позиција„насилника“ (оног који повређује – има моћ) и позиција жртве насиља(оног који трпи бол/повреду/штету – немоћан је).

Насиље није:

• једнократни инцидент који се неће поновити;

• пријатељска размирица, свађа или неспоразум;

• случај или грешка;

• случајно наношење бола;

• пријатељско задиркивање;

• насилно решавање сукоба између пријатеља исте моћи.

Насиље у школској средини је:

појава када је један ученик или група ученика трајно и учестало изложен/а малтретирању од стране једног или више ученика, који намерно желе да их физички повреде, понизе или изложе другим психолошким и социјалним непријатностима.

Врсте насилног понашања(насиља):

• вербално– називање погрдним именима, ругање, омаловажавање, вређање, добацивање, исмевање и др.;

• физичко– ударање, гурање, рушење, отимање и уништавање ствари;

• социјално– оговарање, избегавање, игнорисање, изоловање, ширење лажи и гласина;

• психичко– претећи погледи, гримасе, исмевање, нежељени додири и коментари, ухођење, изнуђивање новца, уцењивање;

• сексуално– насиље у којем су повезана физичка и психолошка форма насиља, а често и социјална; оно подразумева нежељено додиривање, на нежељен начин и по нежељеним деловима тела, изнуђивање сексуалних услуга, принуда на сексуални чин, подвођење итд.

Неке особине код деце доприносе да их опажају као„потенцијалну жртву“:

• плашљива су, тиха и несигурна;

• опрезна су и осетљива;

• реагују плачем и повлачењем;

• самопоштовање им је ниско;

• имају мало пријатеља;

• изолована су од друштва;

• презаштићена су од родитеља(брижни родитељи који„раде уместо“ деце);

• физички су слабија(ниска, слабашна, са хендикепом и сл).

Знаци који говоре да је дете изложено насиљу у школи:

• дете мења понашање– уморно је, повучено, не спава добро, нема апетита, плаче, оштро одговара на питања, раздражљиво је;

• мокри у кревет, има ноћне море;

• мења уобичајени пут кретања до школе и натраг;

• вређа, удара, наглих је реакција;

• касни у школу, касно излази из школе;

• има огреботине и модрице, поцепану одећу;

• настоји да избегне неке предмете(нпр. физичко васпитање);

• има главобоље, жали се на бол у стомаку;

• заборавно је, смушено, одсутно;

• књиге и личне ствари му„нестају“;

• боји се изненадних звукова, мрака, физичког контакта;

• нервозно је, гризе нокте;

• школски успех слаби;

• тражи додатни новац за џепарац.

ПОМОЗИТЕ СВОМ ДЕТЕТУ КАДА ТРПИ НАСИЉЕ

1.      На насиље не одговарајте насиљем.

2.       За почетак... Разговарајте с дететом!!!

3.      Обавезно и увек питајте дете шта оно мисли.

4.      Одмах затим... Сарађујте са школом!!!

5.      ПОМОЗИТЕ СВОМЕ ДЕТЕТУ КАДА СЕ ПОНАША НАСИЛНО

Шта не треба да радите?

Физичко кажњавање није примерено јер је то порука да је насиље одговор јачег, у овом случају родитеља, на одређену ситуацију. Ускраћивање нечег што дете воли изгледа као примеренија мера/последица за неприхватљиво понашање.

Посрамљивање(„Срам те било за...“) или ускраћивање емоција(„Била си безобразна, неваљала јер си...“; „Бежи од мене... Не волим те више!“) могу  да појачају свест о томе како се и иначе„лоше“ с њим поступа. Примиће то као казну, а следећи пут трудиће се да сакрије оно што је учинило да би избегло казну. Тиме се пре развија двојна или вишеструка моралност него друштвено пожељно понашање.

Знаци који говоре да се ваша деца понашају насилно у школи:

• наглих су реакција;

• имају жељу за владањем, за моћи и контролом туђег понашања;

• показују непријатељство према околини;

• имају мањак саосећања;

• теже за остваривањем користи(материјалне);

• имају позитивно, чак„високо“ мишљење о себи;

• арогантна су;

• у такмичењу су хвалисави победници, а лоши губитници;

• просечно или испод просека су омиљена међу вршњацима;

• физички су јача, снажнија, крупнија.

Како ће се ваше дете уздржати од насилног понашања?

1.      Омогућите вашем детету да„чини добро“.

2.      Научите дете да верује у себе

3.      Нека схвати како његови/њени поступци утичу на друге

4.      Похвалите ваше дете

5.      Помозите вашем детету да успостави и негује пријатељства.

6.      Будите у току и пратите шта ваше дете ради

7.      Пронађите заједничку забаву у играма без насиља.

8.      Сарађујте са школом

9.      Насиље је озбиљан проблем, не можете га решити сами.

10.  НЕ ЋУТИТЕ О НАСИЉУ!

Неколико општих предлога за успешно родитељство:

1.      Усмерите се на врлине и снаге вашег детета.

2.      Будите реални у процени последица и примени мера у вези са понашањем вашег детета. Понекад родитељи у љутњи кажу: „Забрањујем ти гледање ТВ-а месец дана.“ И знају да ће то бити неодрживо већ после два или три дана. Спроведите у дело праведне, примерене и одрживе последице и реално одредите тежину прекршаја.

3.      Питајте дете како се осећа. Ако то радите редовно, дајете детету до знања да су његова осећања важна и да вам је до њих стало.

4. Нађите начин да останете мирни у љутњи. Разумљиво је да се свако некад наљути, али је добро да научимо да препознамо ситуације које представљају„окидач“ за губитак контроле у љутњи. Покушајте да дубоко дишете неколико тренутака, избројте до десет, напустите накратко просторију или прошетајте док се не смирите. Разговарајте у породичном кругу шта свако може да учини да би остао што мирнији и прибранији у љутњи.

5. Избегавајте понижавање или исмевање детета („Баш си трапав“, „Имаш две леве руке“, „Немој да мумлаш“, „Говориш глупости“ итд). Дете ће се осећати лоше. Ваше понашање води ка губитку самопоуздања детета и ствара проблеме у школским обавезама  и  односима  с  вршњацима.  Неправедно  критиковање  или  сарказам могу да наруше породичну повезаност и поверење. Размишљајте о начину  на који разговарате са својом децом.

6. Родитељ би требало да научи како да се извини детету ако каже или учини нешто што је дете повредило или о чему није добро промислио/ла. Мирно објасните шта сте стварно хтели. Тиме постајете добар модел понашања детету јер показујете колико је важно извинити се када некога повредимо. Тиме их учимо да је могуће пребродити проблеме уз поштовање друге особе.

7. Пружите детету могућност избора и, када је могуће, поштујте жеље детета.

Ако деца имају могућност избора, она уче да решавају проблеме. Ако ви смишљате и дајете одговоре на све животне изазове, деца ће тешко научити како да направе прави избор у низу могућих решења неке ситуације.

8. Постављајте му питања која му помажу да самостално реши проблем.  Кад родитељи чују да дете има проблем, често преузимају иницијативу у решавању. Такви поступци могу да угрозе дететову способност самосталног проналажења решења. Постављање правих питања најбоља су помоћ: „Шта ти мислиш да треба учинити у овој ситуацији?“ или „Ако одабереш одређено решење, које ће бити последице таквог избора?“

9. Читајте заједно са својом децом- са млађима приче, а са нешто старијима књиге.

Понекад је довољно да прочитате исту књигу и нађете време за заједничко коментарисање одређених поступака ликова, разлога за разумевање или неразумевање неких ситуација, итд.

10. Подржите идеју помагања другима у невољи. Заједно с дететом можете учинити нека добра дела (за напуштену децу, за сиромашне, старе, болесне..). То децу учи да су њихови поступци важни и да могу променити животе других људи.

ПРЕПОРУКА ОДЕЉЕЊСКОГ СТАРЕШИНЕ РОДИТЕЉИМА:

УВЕК  СЕ ОДМАХ ОБРАТИТЕ ОДЕЉЕЊСКОМ СТАРЕШИНИ ЧИМ ПРИМЕТИТЕ ДА ВАШЕ ДЕТЕ ИЛИ ТРПИ ИЛИ ВРШИ НАСИЉЕ. УВЕК ЋЕ ОДМАХ РЕАГОВАТИ, ЗАЈЕДНО ЋЕМО СПРЕЧИТИ ДАЉЕ НАСИЉЕ КАДА ЈЕ У ПИТАЊУ ВАШЕ ДЕТЕ.