15. ФЕБРУАР-
ДАН ДРЖАВНОСТИ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
Овај
датум је један од најбитнијих у политичком, културном и историјском календару
Србије. Поред тога што је Дан државности, он је и Дан уставности Србије, као и
дан сећања на почетак Српске револуције ( Првог српског устанка). Дан
државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (
1.12.1918). Зато је Скупштина Србије 10. јула 2001. године одлучила да Сретење[1] буде Дан државности.
Српска револуција
15. фебруар 1804. године почео је Први
српски устанак и борба за ослобођење од Турака.
Векови ропства и последње године најтежег терора
принудиле су српски народ да крене у борбу за одбрану основних права. Срби су
били приморани да се боре за опстанак. Под плаштом окупљања око прославе, шумадијски
прваци тајно су се састали на Сретење – 15. фебруара 1804. у Орашцу код
Аранђеловца. На скупу у Марићевића јарузи донели су одлуку о подизању буне
против дахија. Ђорђе Петровић – Карађорђе изабран је за предводника побуњеног
народа. Прота Атанасије Антонијевић је потом одржао говор. Почео је речима да
су „векови прошли откако се сва наша
слава закопа у мрачни и за све нас тужни гроб на Косову“. Позвао је Србе на
устанак и бацио клетву сличну косовској, Лазаревој, на све који издају. Извадио
је крст, затражио од присутних да устану, дигну у вис три прста и заклео их на
верност. „Добисмо
господара!“ – одјекнуо је Марићевића јаругом у Орашцу глас устаника Петра
Јокића. Сељаштво се спонтано подизало и палило ханове зулумћара. Предводили су
их хајдуци али и трговци и сељаци познати по јунаштву. Карађорђе, раније хајдук
и аустријски добровољац у рату против Турске, већ је важио за легендарну
личност међу шумадијском рајом. У четири наврата, Карађорђе
и устаници су током прве ратне године преговарали са Турцима, покушавали да
постигну мир и изборе се за раније привилегије. Преговори нису уродили плодом.
Паралелно, изграђивала се и устаничка држава, ударали су се корени
институцијама Совјета и Народне скупштине. По нахијама су формирани судови.
Непрестано су слати дописи у Беч, Истанбул, Петроград и друге европске
престонице. Устаници су тражили помоћ, посредовање и мир. На захтеве је тада
мало ко од европских државника реаговао или чак обратио пажњу. Народни песник је поручивао: „Србија
се умирит’ не може“. И није се умирила.
[1] По
црквеној доктрини, на Сретење је Богородица, четрдесетог дана од рођења Исуса
Христа, отишла у храм да принесе жртву и тамо срела старца Симеона који је у
малом Исусу препознао Спаситеља. Тај сусрет малог Исуса и праведног старца је
хришћански празник- Сретење Господње.
Устаничка војска продирала је током 1806. све дубље у
пашалук и изван пашалука. О јунаштву у бојевима певало се уз гусле. Паралелно
се градила мрежа институција и закона државе у обнови. Много је било појава у
првим данима устанка које су говориле да је са њим васкрснула и идеја о обнови
српске државности. Српско друштво није органски израсло из средњег века, али је
задржало споменике, митове, успомене и традиције везане за њега. Устаничка
застава садржала је представу средњовековног првовенчаног краља Немањића, а
прота Матеја Ненадовић, када је ударао темеље законодавства, у рукама је имао
Крмчију Светог Саве. У средњовековној престоници Смедереву, у просторијама
додељеним Совјету, налазиле су се и слике цара Душана. Пишући прва уставна
акта, бивши универзитетски професор из Харкова, Божа Грујовић, у усклику је
отишао даље од Петра Јокића – рекавши: „Ово
се зове српска слобода“. У тој борби за слободу и независност Карађорђе је
показао да се сме, а Милош Обреновић да се може.
Устав
Књажества Сербије из 1835. године
15. фебруар
1835. године Скупштина у Крагујевцу донела је
Сретењски устав
У
уставном развоју Србије тридесете године XIX века биле су најбурније. Сви напори руске дипломатије
и опозиције да убеде Милоша да донесе устав завршавали су се неуспехом, док му
Милетина буна (1835) није угрозила престо. Тек тада на Великој народној
скупштини у Крагујевцу донет је Сретењски устав, 15. фебруара 1835. године. Кнез
Милош је у престоној беседи следећим речима представио лествицу нове власти
посланицима и окупљеном народу: „ Народ
стајаће под кметовима, капетанима и судовима, судови под Државним советом,
Совет под књазом и уз књаза, а књаз под законом и у непосредном договору са
Советом“.
Први
устав Србије био је један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих
устава свог доба. Њиме је укинут феудализам ( међу првима у Европи) и уједно је
представљао најисточнији одблесак Француске револуције. У Сретењски устав
уграђене су одредбе Хатишерифа и Берата из 1830, идеје које је Димитрију
Давидовићу[1]
пренео француз Боа-ле-Конт и захтеви побуњеника Милете Радојковића. Значај
Сретењског устава је у томе што се за њега изборио народ једном буном, што је ограничио
владара, што је увео и оснажио грађанска права, што је прописао национална (
државна) обележја земље, што је дао Народној скупштини вид легалности и што је
донет у земљи. Међутим, он је остао на снази две седмице, до почетка марта,
када је привремено, а 11. априла 1835. године коначно, под притиском великих
сила, суспендован. http://scc.digital.nb.rs/document/RA-ustav-1835
[1] Димитрије Давидовић ( Земун,
23. октобар 1789- Смедерево, 6. април 1838) био је српски политичар и
дипломата, уставописац, новинар и публициста. Давидовић је каријеру започео у
Србији као лекар и кнежев приватни секретар, наставио као кнежев државни
секретар, истакао се као дипломата у Цариграду да би своју делатност крунисао
писањем Сретењског устава и стекао положај попечитеља ( министра).
Припремила наставница историје Јелена
Ћатић
